Tema - Srbija

Zaštita imena garantuje kvalitet

Mi bismo se zakleli da je naša, ali isto tvrde i Česi. Oni su je, međutim, kao svoju i zaštitili. Reč je o šljivovici. Pod oznakom geografskog porekla, domaću zaštitu uživa oko 80 tradicionalnih srpskih proizvoda. Među njima su užička domaća pršuta, sremski kulen, rtanjski čaj, homoljski koziji sir, banatski rizling.

Daleko manji broj naših proizvoda, mogu se izbrojati na prste jedne ruke, uživa i evropsku zaštitu. U evropski registar upisan je leskovački domaći ajvar, nešto ranije fruškogorski bermet i homoljski med. Srpski proizvođači još ne shvataju dovoljno ozbiljno važnost da svoj produkt i dodatno zaštite i pretvore u - brend.

Iako u početku podrazumeva trošak, brendiran proizvod garantuje kvalitet. Vremenom mu zato raste i ugled među kupcima. Problem je što se na našem tržištu ne može uvek postići veća cena takvog proizvoda.

- Brendiranje prehrambenih proizvoda, a to su oznaka geografskog porekla, organska sertifikacija, primena standarda, daje dodatnu vrednost proizvodu, garantuje kvalitet proizvoda i njegovu zdravstvenu bezbednost - objašnjava Nenad Budimović, sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije.

- To je ustvari dokumentovanost da je neki brendirani proizvod kvalitetan, da potiče sa navedene geografske lokacije. Ili da ima nacionalno poreklo. Brend otkriva i da je primenjena određena, zaštićena receptura.

Kada imamo u vidu užičku goveđu pršutu, sremski kulen, brendiranje sigurno doprinosi zaštiti nacionalnih proizvoda, određenih receptura, proizvoda sa određenog geografskog lokaliteta. Dobar primer je "srpska kobasica" koja je nažalost veoma nekvalitetan proizvod. Prave je mnogi proizvođači, a u nazivu ima nacionalno obeležje.

PKS je organizovala manifestaciju - takmičenje u proizvodnji kvalitetne srpske kobasice i data su uputstva sa minimumom zahteva. Ona podrazumevaju da kobasica, da bi bila srpska, mora ima najmanje 65 odsto svinjskog mesa prve i druge kategorije, od 25 do 30 odsto čvrstog masnog tkiva, so i vodu. Ova receptura garantuje kvalitet ovog proizvoda i onda sa razlogom može da nosi oznaku "srpska".

- Mislim da veći procenat proizvođača ne veruje u brendiranje proizvoda i da su ispoštovane sve procedure primene zaštite proizvoda- smatra Budimović.

- Verovatno je tako jer je nedovoljna kontrola, proizvođači nisu edukovani, nema sprovođenja kaznenih mera. Mnogi proizvođači dodaju odredice u smislu etno, eko, bio što nema nikakvog značaja. Oni koji shvataju težinu i značaj brendiranja su razočarani, jer ulažu dosta novca u te poslove, a ne mogu da postignu cenu proizvoda sa dodatom vrednošću.

Brendiranje je važno za sve oblasti, pa i za poljoprivredne i prehrambene proizvode. Izgrađen brend potrošaču šalje poruku da je bezbedan, zdrav, kontrolisan i proveren. Proizvođaču bi prepoznatljivo ime, u koje je ulagano, trebalo da obezbedi dodatu vrednost, ali i reputaciju.

- Prema informacijama koje imam postoji oko 84 zaštićena, proizvoda sa geogerafskim poreklom, a spisak je na sajtu Zavoda za intelektualnu svojinu. Oni su zaštićeni na nivou naše države - objašnjava Budimović.

- Proces brendiranja je veoma zahtevan posao koji podrazumeva potpunu posvećenost i dokumentovanost u svakoj fazi proizvodnje i prerade prehrambenog proizvoda. To je dug proces jer za mnoge oblike proizvodnje su bitna i godišnja doba, a sve to poskupljuje dobijanje zaštite. Troškovi se kreću od 5.000 do 10.000 evra.

U Srbiji se prehrambeni prozvodi najčešće brendiraju kao organski ili kao proizvodi sa zaštićenim geografskim poreklom. Artikli sa epitetom organski trebalo bi da su zdravi, manje obrađeni , sa minimumom hemijskih sredstava. Oni sa geografskim poreklom šalju poruku da čuvaju specifičnost tog regiona i prepoznatljiv način proizvodnje. Stvaranjem brenda poboljšava se imidž teritorije sa koje proizvod potiče.

- Evropsku zaštitu, milsim, dobio je leskovački ajvar - ističe Budimović. - Sigurno smo propustili da zaštitimo neke od naših prepoznatljivih proizvoda. To je slučaj sa rakijom od šljiva. Ali ima dosta proizvoda koji čekaju međunarodnu zaštitu. To su sremski kulen, užička pršuta, kačarski med.

Sigurno da brendirani proizvod ima višu cenu i to mora da bude garancija kvaliteta, a ne samo zapis na deklaraciji. Svedoci smo da proizvodnja hrane i ishrana ljudi zauzimaju veoma značajno mesto u statusu zdravlja ljudi.

Poreklo garantuje vrednost

Oznaku da imaju geografsko poreklo na proizvod mogu da stave samo ovlašćeni korisnici brenda. To znači da svoje proizvode prave na tradicionalan način, za koji su dobili oznaku kvaliteta, ali i da su pod kontrolom nadležnih inspekcija. Upravo su oni, zbog popularnosti među kupcima, najčešće na meti plagijatora. Markica garantuje poreklo, ali i proizvođači su dužni da kvalitet održavaju na istom nivou.

Lisabonska konvencija

Roba koja ima zaštićeno geografsko poreklo, prema Lisabonskoj konvenciji, ne podleže carinskim barijerama, nema propisanih kvota za njen izvoz na tržište Evropske unije, a na domaćem i inostranom tržištu prodaje se skuplje od proizvoda koji nemaju to obeležje.

Zaštitom geografskog porekla dobijaju i proizvođači i potrošači. Ovi proizvodi, po pravilu, imaju veću vrednost od ostalih i smatra se da, osim što su posebnog porekla, poseduju i vrhunski kvalitet, pa su i kupci spremni da za njih plate više. Zauzvrat, potrošači očekuju da taj proizvod nosi sve karakteristike i datima kvalitet iznet u elaboratu za zaštitu koji kontroliše nadležno Ministarstvo poljoprivrede.