Tema - Srbija

Državi zameraju, a trgovcima prećutkuju

U Srbiji ima više od 40 punionica vode. Na našem tržištu još i bar 15 stranih proizvođača. Samo na osnovu ta dva podatka jasno je o kakvoj je oštroj konkurenciji reč.

Sudeći po rečima pojedinih proizvođača, oni su se na to privikli, jer ako će sa svojom robom napolje – moraju za mesto pod suncem da se izbore prvo kod kuće. I sve bi bilo dobro da na svom terenu imaju, kako rekoše, iste državne namete kao strane fabrike vode.

Prvi ljudi najvećih domaćih fabrika vode („Knjaz Miloš”, „Minakva” i „Vrnjci”) upiru prstom u državu, odnosno Direkciju za vode Ministarstva za poljoprivredu, tvrdeći da za svaki litar uzete vode plaćaju 1,2 dinara ili oko 12 evra po kubiku.

Malo? Mnogo?

Previše, kažu. Od svih evropskih zemalja samo Hrvatska uzima više, a od zemalja koje su u EU Slovenija naplaćuje tri evra po kubiku. Sve ostale države imaju neuporedivo manja zahvatanja. Španija i Portugalija, recimo, kaže direktorka Poslovne zajednice proizvođača mineralnih voda, Branka Šerović, ne naplaćuju ni evrocent za flaširanje vode.

S tom i takvom ocenom potpuno se složila na nedavnom sastanku u Privrednoj komori Srbije i predsednica Upravnog odbora Udruženja proizvođača mineralnih voda Zorica Vukčević-Kljajić, koja je i direktorka operacija u „Knjaz Milošu” – Aranđelovac. Ona navodi da je u proteklih pet godina ta kompanija za naknade državi i lokalnoj samoupravi platila 20 miliona evra, što je trebalo da se iskoristi za obnavljanje i održavanje vodenih resursa, ali do toga nije došlo.

Direktorka Poslovne zajednice proizvođača mineralnih voda Branka Šerović kazala je da naknada u strukturi proizvodne cene vode učestvuje sa osam odsto po litru, „što je neizdrživo za proizvođače”. „Niko ne beži od plaćanja naknade, ali tražimo da to bude razuman iznos”, rekla je Šerovićeva.

Direktorka novosadske „Minakve” Sanja Bjelica ističe da su izdaci za naknade Direkciji za vode jednaki platnom spisku 215 zaposlenih u njenoj fabrici.

Da su proizvođači vode prepušteni sebi i ćudima tržišta svedoči, međutim, još jedna činjenica o kojoj „vodadžije” ne vole baš mnogo da pričaju. Da se ne zamere. A kome? Trgovcima! Oni im za svaku isporučenu bocu vode ili napitaka uzmu maržu i do 50 odsto od maloprodajne cene. Kada se tome doda i prosečnih stotinak dana za naplatu isporučene robe, jasno je s kakvim se izazovima domaće fabrike susreću, od kojih neke već godinama posrću pod gubicima.

Direktor Direkcije za vode Aleksandar Prodanović u pisanom saopštenju „Politici” kaže da visinu naknade za korišćenje voda, pa i za vodu koje flaširaju proizvođači, utvrđuje za svaku kalendarsku godinu vlada i da od 2007. ta dažbina nije osetnije povećavana.

Prodanović tvrdi da je od 2007. do danas inflacija bila veća od rasta visine te naknade. Na nedavnom sastanku u Direkciji ocenjeno je da su fabrike vode donedavno pozitivno poslovale, ali da se puno toga promenilo ne toliko zbog visoke naknade za vodu koliko usled ekonomske krize. Cene polietilena, od koga se prave plastične boce, porasle su sa 900 na 1.860 evra po toni samo za godinu dana. Tu su i poskupljenja PVC ambalaže, šećera, energenata... i kao šlag na tortu – velika dugovanja i neredovno izmirivanje obaveza velikih trgovinskih lanaca.

U Direkciji, prema obećanju Prodanovića, spremni su „da učine određene mere kao podsticaj domaćoj industriji, koje, sa druge strane, neće ugroziti našu finansijsku sposobnost u smislu održavanja i izgradnje vodnih objekata za zaštitu od štetnog dejstva vode, izgradnju i rekonstrukciju vodnih objekata za vodosnabdevanje stanovništva i zaštitu voda od zagađivanja i sve ostale mere koje su predviđene Planom upravljanja vodama za 2011. godinu.

Direktorka udruženja, međutim, upozorava da problem s naknadama za vodu nije otpočeo 2007, već nešto ranije, 2004. godine, kada je direkcija tu dažbinu povećala čak pet puta (vidi tabelu). Slaba je uteha, kaže, što je poslednjih nekoliko godina ta naknada rasla nešto sporije od inflacije.

Voda, kao proizvod, spada, tvrde naši sagovornici, u red veoma jevtinih artikala. S cenom boce vode od oko 0,3 evra zarada je veoma skromna, jer su troškovi transporta neuporedivo veći. Zato svoju robu na duže relacije otpremaju samo u kontejnerima, jer se nikako drugačije ne isplati. Zbog izuzetno visoke konkurencije i sve slabije kupovne moći građana, domaći proizvođači izbegavaju poskupljenja. Pretposlednje je bilo u 2004, a poslednje lane – osam do deset odsto u proseku. Insistira se na korporativnim uštedama, skromnim platama i visokom rastu produktivnosti.

Možda je odgovor na mnoge nedoumice u odnosima proizvođača i Direkcije za vode u svega dve rečenice izložio sekretar Odbora za poljoprivredu PKS Milan Prostran, rekavši da podržava zahteve proizvođača mineralne vode i da je PKS spreman da sa Direkcijom za vode razmotri problem visine naknade. On „razume potrebu države da ubire i te prihode”, ali da to „ne treba da ugrozi opstanak kompanija i šteti interesu kupaca”.

Pitanje je, međutim, da li će to imati vidu i trgovci kojima je njihov interes preči od svih. Verovatno ni državi srce „ne plače” previše za listom privatizovanim fabrikama vode – očekujući da nove gazde zajednici plate ono što od nje uzimaju.