Tema - Srbija

Francuskim modelom do koristi za sve

Životno osiguranje ima tek svaka četrdeseta osoba u Srbiji, a po glavi stanovnika godišnje se za premiju izdvoji samo 10 evra.

Poređenja radi, u Hrvatskoj se izdvaja skoro 10 puta više, u Sloveniji 34 puta, a kod nas se više novca daje čak i za frizerske usluge i mnogo više za cigarete. Ovakvi obeshrabrujući podaci kojima osiguravajuće kuće već nekoliko godina pokušavaju da ubede državu da je odavno došlo vreme za promenu zakonske regulative, a građane da i pored oskudice, očigledno ipak imaju dovoljno novca za ulaganje u njihove proizvode, do sada nisu dali veće rezultate.

Glavna korist od životnog osiguranja, kako ponavljaju prodavci polisa, nije u tome što porodica dobija novac u slučaju smrti osiguranika, već u tome što osiguranom licu obezbeđuju dodatne prihode u starosti, a uz sve manje penzije i ispražnjeni Fond penzijsko-invalidskog osiguranja, takvi prihodi će u narednim decenijama, sva je prilika, postati neophodni radi održanja pristojnog života i u trećem dobu. Međutim, iako država shvata društvenu potrebu za razvojem životnog osiguranja, prepreke koje sprečavaju njeno veće širenje i dalje ostaju na snazi. Tako, osiguravajuće kuće i društva za zastupanje i posredovanje u osiguranju i dalje moraju da prime u stalni radni odnos svakog prodavca osiguranja, iako „od deset njih koji uđu u ovaj posao, tek jedan postane profesionalac“, kako tvrde čelnici ove industrije, nezadovoljni odbijanjem Narodne banke Srbije da dozvoli honorarnim saradnicima da prodaju polise.

Senka devedesetih

Na prvi pogled, razumljiv je stav osiguravajućih kuća. S jedne strane, u mnogim evropskim zemljama prodaja osiguranja je dodatni posao, koji manje ili više uspešno obavljaju honorarno angažovani agenti u svoje slobodno vreme, dobijajući novac po učinku. U Srbiji, osiguravajuća kuća je dužna da zaposli prodavca polisa, čime se izlaže znatno većim troškovima i obavezama, pri čemu mnogi novi agenti jednostavno nisu dovoljno uspešni da bi njihovo radno mesto bilo ekonomski opravdano za poslodavca, naročito uz ovako nizak nivo premije u Srbiji.

Narodna banka, sa svoje strane, tvrdi da je stalno zaposlenje neophodno, kako bi se uspostavila čvrsta kontrola nad prodajnom mrežom, jer je Srbija imala veoma loša iskustva sa prodajom osiguranja u prošlosti, kada su mnogi prodavali lažne polise, a neke osiguravajuće kuće su tako poslovale da nisu mogle da ispune obaveze prema osiguranicima, zbog čega su morale da budu zatvorene.

Ipak, činjenica je i da tržište osiguranja danas nije ono što je bilo pre desetak godina i da u oblasti životnog osiguranja čak 70 odsto tržišta drže tri velike renomirane osiguravajuće kuće (Delta Generali, GraWe i Wiener Stadtische), što znači da je strah od ponavljanja ranijih zloupotreba sada znatno manje opravdan. To je prošle godine priznala i sama centralna banka, obećavši da će pristati na promenu pravila pod uslovom da osiguravajuće kuće pokažu da imaju dovoljno razvijene sisteme unutrašnje kontrole kojima mogu da spreče pojavu problema kakve smo imali ranije. Iako su strane osiguravajuće kuće koje dominiraju tržištem u Srbiji sa sobom donele i sisteme kontrole kakve se primenjuju u maticama, do sada ništa nije urađeno na relaksiranju ove regulative, kojim bi poslovanje osiguravajućih kuća bilo znatno olakšano, a potencijal za širenje njihovih proizvoda u velikoj meri oslobođen.

Kome ne treba novac?

Drugi problem na kojem insistiraju predstavnici životnih osiguranja je nedostatak dugoročnih hartija u koje bi njihove kuće mogle da ulažu i modela osiguranja koji bi stimulisao građane da razmotre ulaganje u životno osiguranje kao jednog vida štednje za starost. U tom kontekstu, predstavnici ove industrije zalažu se za usvajanje tzv. francuskog modela, koji predviđa vraćanje dela uplaćene premije građanima na kraju svake godine, pri čemu se osiguravajuće kuće obavezuju da svu prikupljenu premiju ulože u dugoročne državne hartije od vrednosti, što bi državi donelo velika sredstva za ulaganje u preko potrebne kapitalne projekte.

Prema predlogu koji je prošle godine predstavljen premijeru Mirku Cvetkoviću, Ministarstvu finansija i drugim relevantnim akterima, građani koji uzmu polisu životnog osiguranja svake godine bi dobijali 25 odsto uplaćene premije nazad, što bi podstaklo širenje ove vrste proizvoda. To bi kratkoročno imalo negativne prihode po državni budžet, ali bi dugoročno posmatrano, sve negativne posledice bile izbrisane pozitivnim efektima koji bi se postigli značajnim ulaganjima osiguravajućih kuća u državne obveznice i kasnijim kapitalnim investicijama koje bi se finansirale tim novcem.

Podaci kojima operišu osiguravajuće kuće pokazuju da bi u slučaju da u narednih pet godina samo pet odsto zaposlenih zaključi ugovor o životnom osiguranju sa godišnjom premijom od 350 evra, to obezbedilo čak 1,05 milijardi evra, što bi moglo da se iskoristi za ulaganja u infrastrukturu. Sa presušivanjem privatizacionih prihoda, kojih posle prodaje Telekoma Srbije i eventualno EPS-a više praktično neće ni biti, ovo bi mogao da bude veoma značajan izvor prihoda, kao alternativa komercijalnim kreditima. Primenom francuskog modela, pozitivni efekti bi se kroz deset godina ogledali kroz 1,34 milijarde evra ukupnog životnog osiguranja, prognoziraju osiguravajuće kuće.

Budžet i ostali problemi

Međutim, i pored ovakvih računica, ubediti državu da pristane na promenu zakona koja predviđa povraćaj četvrtine godišnje premije, pokazalo se da nije lako, prevashodno zbog toga što je Ministarstvu finansija i Vladi svake godine primarni interes zatvaranje budžeta, a u vremenu smanjenih prihoda, dobrovoljno odricanje od dela tih sredstava nije opcija o kojoj se rado raspravlja, bez obzira na eventualne dugoročne koristi. Drugi problem sa ovim predlogom je u tome što dugoročne obveznice potrebne za njegovu primenu jednostavno ne postoje. Naime, osiguravajuće kuće insistiraju na tome da država emituje dugoročne obveznice u evrima, pravdajući to time da su i njihove obaveze izražene u toj valuti, pa stoga i njihova ulaganja moraju da budu u evrima. Država se, sa svoje strane, tome protivi, trudeći se da održi obećanje o sprovođenju dinarizacije, odnosno postepenom izbacivanju evra kao preferirane valute za obavljanje finansijskih transakcija.

Ovakav stav preovlađivao je tokom čitave prošle godine (kada je država trebalo da emituje prve dugoročne obveznice, što se ipak nije dogodilo), ali ga je sada teško održati, pošto je Ministarstvo finansija popustilo pred činjenicom da banke više jednostavno ne žele da kupuju dinarske hartije, kojima je država punila budžet. Naime, trezorski zapisi korišćeni za popunu zjapeće rupe u republičkoj kasi, presahli su kao izvor prihoda kada je Ministarstvo finansija pokušalo da produži njihovu ročnost emisijama sa godišnjim i dvogodišnjim rokom dospeća.

Banke su znatno smanjile svoja ulaganja u ove hartije, poslavši signal državi da ne veruju u dugoročnu stabilnost dinara, što je kreatore ekonomske politike primoralo da se ipak okrenu izdavanju zapisa sa deviznom klauzulom, čija je prva emisija nedavno obavljena. Pošto je time postalo jasno da nije održivo ni izdavanje dinarskih obveznica sa rokom dospeća od samo par godina, očigledno je da više nema razloga da se u ime dinarizacije odbija emitovanje evro-hartija sa dospećem od 15 ili 20 godina, kakve su potrebne osiguravajućim kućama.