Tema - Srbija

Izbegavanje poreza se isplati

Moj čovek u Poreskoj upravi. To je, prema oceni onih privrednika koji porez redovno plaćaju, izgleda, recept za izbegavanje izmirenja ove obaveze.

Prema važećim zakonskim propisima, kazne su toliko rigorozne da se nikome ko legalno posluje ne isplati odlaganje plaćanje poreza. Na primer, ako se porez na dodatu vrednost ne uplati do 10. u mesecu kazne se kreću od 100.000 do tri miliona dinara. Nesavesnog dužnika može da zadesi čak i zatvaranje preduzeća, ukoliko je nekoliko puta imao problem s poreznicima. Zato se i PDV, kažu stručnjaci, najurednije plaća.

Ne isplati se ni odlaganje uplate poreza na zarade. Po zakonu, za neizmirivanje ove obaveze razrezuju se kazne od 100.000 do milion dinara. Ako ostane para na računu, kažu privrednici, onda se izmiruju porezi na dobit, imovinu, doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, takse, naknade i ostalo. I sve tako dok se državi ili opštini ne plati 65 nameta, koliko je izbrojala Unija poslodavaca.

Najviše se kasni sa uplatom poreza na imovinu, koji se plaća opštini, a ne republici. I to zato što privrednici imaju mogućnost da izmirenje ove obaveze odlože za godinu dana, da daju garanciju ili da stave imovinu pod hipoteku, ali problem je što je veliki broj privrednika ovu mogućnost već iskoristio pa ni ta obaveza više ne može da se odlaže.

Kako je onda moguće da neko ne plaća porez nekoliko godina i da se nečije dažbine nagomilaju čak i do 100.000 evra, ako su kazne toliko rigorozne i ako je zatezna kamata na svaki dan prekoračenja 0,2 odsto. Od zaposlenih u Poreskoj upravi juče nismo dobili odgovor na ovo pitanje, kao i na pitanje kada oni po zakonu kreću u prinudne naplate i blokadu računa.

To objašnjava Saša Ranđelović, sa Ekonomskog fakulteta. Kaže da se sa uplatom poreza najviše kasni kada je reč o doprinosima, pa se tako dogodi da poslodavac uplati zdravstveno, a ne izmiri obaveze penzijskog osiguranja.

– Naš poreski sistem ima prilično dobro razvijene mehanizme da od dužnika naplati porez. Tu treba praviti razliku da li je reč o nekome ko posluje u sivoj zoni ili radi legalno, a kasni sa uplatom ove obaveze. Ovde je reč o obveznicima, koji su u sistemu, a odugovlače sa izmirenjem dugova. Meni nije jasno kako u praksi to funkcioniše, jer je mehanizam naplate, po zakonu, dobar – objašnjava Ranđelović.

On navodi primer da u slučaju neizmirivanja doprinosa kamata na godišnjem nivou iznosi 23,5 odsto. Pri tom, dužniku se razreže i novčana kazna. U slučaju da sve te opomene ignoriše, poreznicima je, po zakonu, ostavljena i mogućnost prinudne naplate.

– Ne samo za preduzeća nego i za fizička lica – dodaje Ranđelović.

Prema najnovijim podacima Unije poslodavaca, 26 odsto privrednika izmiruje svoje obaveze redovno. Kašnjenju je, kažu, kumovala kriza, povećanje poreza i taksa, ali i činjenica da svako svakom duguje.

– Vrlo često privrednici nemaju izbora pa se na kraju ispostavi da zbog nagomilanih obaveza radnici ispaštaju, tako se sa isplatom zarade kasni u proseku 60 dana, jer je stanje u privredi teško – objašnjavaju u Uniji poslodavaca.

U Asocijaciji malih i srednjih preduzeća napominju da su najveći poreski dužnici – državne firme. Prema njihovim podacima, samo tri odsto privatnih preduzeća kasni sa plaćanjem poreza.

A zašto se izbegavanje poreza u Srbiji isplati, objašnjava Vladimir Gligorov, profesor Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije. On kaže da nisu svi porezi isti, bar kada je reč o njihovom izbegavanju, odnosno o spremnosti da se plaćaju.

– Iskustvo pokazuje da se PDV obično bolje naplaćuje, bar ako ne postoje neki posebni tehnički problemi. Isto je i sa porezima na promet, akcizama, taksama i uopšte sa posrednim porezima, jer se neposredno obračunavaju i gotovo automatski odbijaju. To, naravno, ne važi za sivu ili crnu berzu, odnosno neprijavljene aktivnosti privrednika – kaže naš sagovornik.

Potpuno drugačije stoji stvar sa neposrednim porezima, navodi Gligorov. Dakle, sa porezima na dobit ili na plate. Isto važi i za one namete koji se naplaćuju paušalno, kao kod raznih profesija, ili kod radnji i kioska, na primer.

– Njihova naplata zavisi od prijavljivanja tih dohodaka i potom od spremnosti da se utvrđena poreska obaveza plati. Najpre, dohodak može da se ne prijavi, to jest da se sakrije. Potom sa plaćanjem te obaveze može da se oteže, jer kako često i država duguje i odugovlači sa plaćanjem, tu ima prostora za pregovaranje, natezanje, ali i za međusobno korumpiranje sa idejom da troškovi padnu na nekoga drugoga – objašnjava Gligorov kako to izgleda u praksi.

Dodatan problem je i valjanost poreskog sistema koji nije podsticajan, dodaje. To nije samo pitanje visine poreskih stopa ili poreskog opterećenja uopšte, napominje on.

– Ukoliko se nekome isplati da ne plaća porez i da pređe na rad na crno, to znači da porez koji izbegava ima karakteristiku da utiče na njegovo ponašanje. Efikasniji mu je rad na crno nego na belo, da tako kažem. Drugo, to takođe znači da ne dobija ništa za uzvrat, u smislu javnih usluga ili javnih dobara, od države, pa je reč o nametu, a ne o porezu. Porezi i doprinosi u Srbiji ne podstiču na efikasnije privređivanje na belo nego na crno, a država uglavnom smeta, a ne pomaže privrednicima i zaposlenima. Tako da se isplati izbegavanje poreza, u meri u kojoj je to moguće a da se ne snose posledice, čak i ako su stope male, budući da se ne gubi ništa na javnim uslugama i javnim dobrima – objašnjava Gligorov.

Poreski stručnjak Nikola Altiparmakov ističe da se u Srbiji ne zna ko su najveći poreski dužnici jer zakon službenike u Poreskoj upravi obavezuje da te podatke čuvaju kao tajnu.

– Smatram da bi zakon u tom smislu trebalo da se izmeni i da javnost ima prava da zna ko su najveći državni dužnici. Objava nečijeg imena kao poreskog dužnika bila bi dodatni pritisak na njega da plati svoje obaveze. To je mehanizam kako naplata poreza može da se poboljša – savetuje Altiparmakov.