Pogled na... - Srbija

Milano – grad koji su izabrali superbogataši, a šta je sa „običnim“ stanovnicima

Novu „zlatnu migraciju" ka glavnom gradu Lombardije podstakao je i "flat tax" (paušalni porez) koji je uveo premijer Mateo Renci 2014. godine. Cifra od 100.000 evra godišnje (kasnije povećana na 200.000) za strane prihode onih koji se presele u Italiju, plus 25.000 evra za svakog člana porodice. Snažan poreski podsticaj osmišljen da privuče kapital na koji je Milano reagovao kao učenik za primer.

Poreska prestonica milionera

U 2024. godini, prema procenama sektora, oko 2.200 osoba sa ultra visokom neto vrednošću izabralo je Italiju kao novu poresku destinaciju. Od toga se najmanje polovina nastanila u Milanu. To zapravo i nije iznenađenje. Milano je dobro povezan sa ostatkom zemlje i Evropom, poseduje sofisticirano tržište nekretnina, visok kvalitet života (za one koji to mogu sebi da priušte) i stratešku poziciju u centru tzv. „Plave banane“, ekonomskog pojasa koji se proteže od Đenove do Londona, preko Ciriha, Frankfurta i Brisela.

Prema  "Henley & Partners"-u, u gradu danas živi 115.000 milionera, što je porast od 45 odsto u poslednjih deset godina. Milano je treći grad u Evropi po broju ultra bogatih pojedinaca, odmah iza Londona i Pariza. Takođe je 11. na svetskoj listi. Broj milijardera iznosi 17, dok BDP grada, sa 228 milijardi evra, svrstava Milano među četiri vodeće evropske metropole, odmah iza Pariza, Madrida i Dablina.

Paušalni porezi nejednakosti: Milano je grad sa dve brzine

Iza uspeha Milana krije se transformacija koja zabrinjava mnoge. Rastuće prisustvo superbogataša duboko menja urbanu i društvenu strukturu. Na to upozorava, između ostalih, i gradska odbornica stranke Europa Verde, Frančeska Kukjara, koja je 30. juna ovu temu iznela u gradskoj skupštini u Palati Marino.

„Paušalni porez za superbogate je privilegija koja proizvodi kolateralne efekte za grad. UHNWI  često ne investiraju direktno u lokalnu zajednicu, ne otvaraju nova radna mesta niti doprinose proizvodnoj strukturi. Umesto toga, podstiču luksuznu potrošnju, što dovodi do toga da ulice poput Monte Napoleone postaju nedostupne čak i onima sa dobrim primanjima. Platiti 200.000 evra nekome ko ima desetine miliona je kao da kupiš dve bombone“, ironično primećuje Kukjara.

Bum nekretnina za odabrane

Fenomen ima opipljive posledice. Tržište nekretnina je eksplodiralo, pokrenuto potražnjom koja daleko prevazilazi ponudu u najekskluzivnijim zonama. Pojavio se čak i novi pop-podžanr – „influenseri nekretnina“ koji promovišu snove o luksuznim penthausima. U međuvremenu, čitavi kvartovi postaju nedostupni za „obično“ stanovništvo, koje se sve više potiskuje ka periferiji.

Rizik je stvaranje grada sa dva lica: Milana prve klase, punog butika, luksuznih rezidencija i međunarodnog stila života i Milana druge klase, gde se građani bore sa nekontrolisanim kirijama, nedostatkom pristupačnih stanova i preopterećenim javnim uslugama. Kao što se već dogodilo u Ženevi ili nekim delovima Londona, razlika preti da postane strukturna.

Predlog: reinvestirati paušalni porez

Kako bi se suprotstavila ovom trendu, Kukjara predlaže konkretno rešenje: da se najmanje 50 odsto prihoda od paušalnih poreza usmeri opštinama u kojima bogataši žive. U slučaju Milana, to bi značilo oko 130 miliona evra godišnje, koje bi se mogle investirati u javnu stanogradnju, subvencije za stanarinu, kulturne prostore i dostupne usluge.

„Na ovaj način", objašnjava odbornica, „Grad bi barem delimično mogao da se izbori sa nejednakostima koje dolazak superbogataša stvara.“ Ideja koja već nailazi na odjek i u drugim gradovima, i koja bi mogla da transformiše italijanski poreski sistem u pravedniji instrument preraspodele.

Nacionalni izazov, ne samo milanski

Ipak, problem nije samo u Milanu. Superbogati biraju i druge italijanske gradove, koristeći iste poreske olakšice. Ovo je pitanje koje se tiče cele Italije i koje zahteva promišljanje na nacionalnom nivou.

Druge zemlje, poput Velike Britanije i Portugalije, već su počele da ograničavaju previše popustljive poreske politike prema bogatim strancima. Italija će morati da odluči hoće li ići tim putem, ili će nastaviti da koristi "Flat tax" kao sredstvo privlačenja, možda uz korektivne mere za ublažavanje društvenih posledica.

Kakva budućnost čeka Milano?

Završno pitanje je i najvažnije: može li Milano zaista sebi da priušti da postane sve ekskluzivniji? Ili rizikuje da se pretvori u grad koji služi samo potrebama nekolicine, gubeći svoj društveni i kulturni balans?

„Privlačenje superbogatih", upozorava Kukjara „preti da postane luksuz koji grad više ne može da priušti." Neprijatna, ali neophodna refleksija. Jer grad zaista živi samo ako je inkluzivan. A Milano budućnosti mora odlučiti želi li biti luksuzni izlog ili dom za sve.