Tema - Srbija

Provizije banaka – nevidljiva stavka

Provizije banaka prilikom transakcija predstavljaju za građane gotovo nevidljivi i na prvi pogled zanemarljivo mali deo interesa banaka. Da li je baš tako?

Istraživanje koje je nedavno sproveo portal b­anke.on­line.­rs­, pokazuje da su posetioci našeg sajta delimično upoznati s visinama provizije, posebno ako je reč o uslugama koje redovno koriste, kao i da se odlučuju da novac s bankomata, ukoliko na taj način podižu gotovinu, podižu s terminala svojih banaka, znajući da su na taj način, kao klijenti, izbegli proviziju banke.

Provizije banaka nisu jasno istaknute prilikom dolaska na šalter ili ispred bankomata, tako da one predstavljaju nepoznanicu za klijenta sve do same transakcije na šalteru ili bankarskog izvoda, ako je podizan novac s bankomata druge banke.

Kod ove vrste troškova nema nekih posebnih pravila u određivanju njihove visine. Tako, u nekoj banci naknada za određenu uslugu može biti besplatna ili veoma niska, dok je provizija za neki drugi proizvod u istoj banci veoma skupa. Na taj način je verovatno napravljen određen balans među ponuđačima finansijskih usluga.

Posebno su neprimetni dodatni troškovi prilikom virmanskog plaćanja, odnosno kada treba da se plati bilo koji račun. Što je veća suma, to je veća i provizija, kao što je i veća razlika od banke do banke.

Građani se gotovo u jednakom procentu odlučuju i za gotovinsko i za bezgotovinsko plaćanje računa. Ovaj uravnotežen odnos navika govori da je praksa „nošenja keša”, kao nekada jedinog modela plaćanja, uz čekove, opstala, iako je danas praktično svuda moguće robu i usluge platiti i karticama.

Ono što podseća na stare navike je i presek stanja koji dobijamo na pitanje načina podizanja keša: čak 80,39 odsto anketiranih i dalje bira opciju da novac podiže na šalteru banaka, što je svojevrsni fenomen budući da taj način, u svojoj banci, isto košta (najčešće ništa) koliko i na bankomatu, ali je neuporedivo sporija i tromija.

Iz ovog rezultata se može zaključiti i da građani češće podižu veću sumu novca, koja je na šalteru neograničena u visini iznosa, a to onda može da objasni i visok procenat gotovinskog plaćanja iz prethodnog anketnog pitanja.

Kako je onda moguće da čak 33,33 odsto anketiranih obraća pažnju na brzinu usluge, kada je ona svakako sporija na šalterima, nego na bankomatima? U ovom trenutku ostaje tajna.

Međutim, ovde možemo da pronađemo ravnotežu s prethodnim rezultatima u visokom procentu onih koji obraćaju pažnju na sigurnost prilikom podizanja novca: čak četvrtina ispitanika brine o sigurnosti prilikom podizanja novca, ali dobar deo, 37,26 odsto, obraća pažnju i na povoljnost transakcije, odnosno na visinu provizije. 

Onaj deo ispitanika koji se odlučuje da novac podiže s bankomata, svakako brine da to bude s mašine banke u kojoj je klijent, čak 80,40 procenata učesnika ankete ima tu naviku, a manje od 10 odstoto čini na najbližem bankomatu. Iz ovoga možemo zaključiti da većina građana ipak brine o trošku provizije ili je barsvesno izbegava koristeći usluge svoje banke.

Ipak, kada je reč o informisanosti o visinama provizija za određene finansijske transakcije, više od polovine ispitanih tvrdi da je upućeno, u celosti i uglavnom, koliku proviziju im banke računaju, dok čak četvrtina anketiranih odgovara da uglavnom ne poznaje praksu banaka i troškove usluga koje koristi, dok svega 7,84 odstopriznaje da uopšte nema informaciju o tome.

Iako pojedinačno ne deluju kao značajan izdatak, u dužem periodu provizije banaka predstavljaju značajnu sumu ukupnog troška. Zato je neophodno prikupiti informacije jer je na taj način moguće donositi ekonomski razumnije odluke.