Tema - Srbija

Ograničenje marže ne snižava cene osnovnih namirnica

Odluka Vlade da na šest meseci ograniči maržu za osnovne životne namirnice na deset odsto, po svemu sudeći je podjednako razočarala i prodavce i kupce.

Namera Vlade je, kao i uvek, bila dobra i usmerena ka opštoj koristi. Pšenično brašno, jestivo biljno ulje, kravlje mleko, jogurt, šećer, sveže meso i riba, namirnice koje bitno utiču na cenu potrošačke korpe. Ekonomista Stojan Stamenković, međutim, ukazuje na izrazito netržišni karakter ograničavanja marže.

"Kontrola cena u tržišnim ekonomijama uvodi se u slučaju: rata, zemljotresa, poplava velikih razmera, cunamija, a ništa od toga se nije dogodilo. Ovom odlukom je faktički uvedena kontrola cena, jer marža je cena usluge trgovine i to potpuno iskače iz jednog tržišnog sistema u koji se mi kunemo. Nadležni ministar je objasnio da nigde u zemljama Evropske unije ta marža nije veća od deset odsto, jedino je zaboravio da kaže u kojoj zemlji je to postignuto kontrolom", navodi Stamenković.

Koliko netržišna, uredba je, ako je suditi prema našoj anketi, ostala nezapažena i među anketiranim Novosađankama.

Prema njihovim rečima pojeftinjenja bilo kojih proizvoda su neprimetna. Zbog veće razlike u cenama, češće se opredeljuju za nabavke u većim marketima, u kojima su pojedini proizvodi znatno jeftiniji, a neretko se odlučuju da zbog nižih cena osnovnih namirnica odlaze u kupovinu u susedne zemlje.

Niže cene u prodavnicama nisu samo u interesu kupaca već i prodavaca, jer od prometa kupuju robu, hrane porodice i plaćaju obaveze državi, ističe sekretar Udruženja trgovaca Novog Sada Mlađan Šumić.

Ključ jeftinije robe nije kod trgovaca, već u rukama proizvođača, objašnjava Šumić, na primeru cene šećera.

"Vama treba za kilogram šećera deset kilograma šećerne repe. Ulazna cena proizvođaču je četrdeset dinara za kilogram šećera. Mi je kupujemo, sad su skinuli posle ove uredbe i oni nešto cenu, bila je sto dinara, a sad je devedeset. Od četrdeset do devedeset, to je marža proizvođača, znači sto posto, sa svim troškovima", kaže Šumić.

Sličan je i primer jestivog ulja koje proizvođači isporučuju po stotinu dvadeset dinara za litar, što je preskupo i bez dinara marže, smatra Šumić.

On ukazuje i na niz nelogičnosti u Uredbi: od nerazumevanja suštine marže, kao veličine iz koje trgovci treba da namire sve obaveze i zarade poneki dinar, do činjenice da tih deset odsto marže treba podeliti unutar trgovačkog lanca.

"Većina malih trgovaca iz okoline Novog Sada snabdevaju se u veleprodajama. Veleprodaja je već iskoristila pet-šest posto marže, a na nekim proizvodima čak i deset. Znači i trgovce na malo teraju da prodaju po istoj ceni", dodaje Šumić.

U Novom Sadu i okolini posluje 1.500 manjih prodavnica sa oko pet hiljada zaposlenih. Pritisnuti smanjenjem marži, velikim režijskim troškovima i obavezama prema državi, ali i sve skromnijom kupovnom moći, mnogi mali prodavci će staviti ključ u bravu. Možda to nekome i odgovara, pita se Šumić.

"Pedeset odsto trgovine u Srbiji obavlja se u malim radnjama, a pedeset odsto u velikim trgovinskim lancima. U zemljama u okruženju svu trgovinu su preuzeli veliki sistemi i naravno nekome ovde je to zasmetalo. Mi nemamo više domaće trgovinske lance", kaže on.

Šumić nije i jedini koji upozorava na to da će strani trgovinski lanci neminovno dovesti do favorizovanja strane i brendirane robe, na račun domaćih proizvoda.

U nekim susednim zemljama brendirani proizvodi velikih trgovinskih lanaca već dostižu trećinu ponude.

Problem marži, dakle, nije samo ekonomski, već i socijalni, pa čak i politički. Baš kao što ni visoke cene, ne samo osnovnih proizvoda, nisu samo problem marži, odnosno prevelikog trgovačkog apetita.