Trgovina - Srbija

Sve im ukusno i jeftinije

Pirot je poslednjih godina postao nezaobilazna turistička destinacija za vikend-turiste i mesto gde se snabdevaju mnogi žitelji Sofije i drugih gradova na zapadu Bugarske. Svake subote, ili tačnije od petka po podne do nedelje, ovde se tiska po nekoliko hiljada namernika, koji bukvalno "počiste" sve mesare, prodavnice mlečnih proizvoda i zelenu pijacu.

Mnogi trgovci su već besprekorno savladali bugarski jezik, baš kao i vlasnici kafana, dok su prodavci krpica iz susedne zemlje bezgrešni kada je reč o srpskom jeziku. U šoping se dolazi automobilima ili organizovanim autobuskim prevozom, posredstvom raznih agencija, a svako ko jednom dođe, opet se vraća.

Bilo kako, ovaj grad na jugoistoku Srbije vikendom podseća na sofijsko predgrađe, gde se više čuje bugarski nego srpski, a razlozi su jednostavni, objašnjava nam Dobrinka Markova, penzionerka iz sofijskog naselja Ljuljin.

- Ne mogu da kažem da je mnogo jeftinije nego kod nas, ali garantujem da je hrana ovde mnogo kvalitetnija. Takva je bila i kod nas, dok nam Evropljani nisu propisali šta ćemo sve i kako da jedemo. Sada nam papreno prodaju nemački, holandski i latinoamerički životinjski otpad: iznutrice, crevca, škembiće, bubrege i uši u besprekorno lepoj ambalaži. Kad dođem ovde, uđem u mesaru i prstom pokažem koji komad mesa hoću, to i dobijem. Sve je ukusnije i prirodno. Sa prijateljicom dolazim gotovo svake subote, kupim za predstojeću nedelju i u petak posle podne opet idem u Pirot po kvalitetno meso i sir - priča ova tamnoputa žena, koja kaže da je za vreme Todora Živkova i sama radila u prodavnici i da je tada usluživala mnoge Srbe.

Njenoj prijateljici Svetislavi se posebno dopada roštilj, jer je od mesa, a ne od dodataka i, kako objašnjava, bezdušne soje koja niti diše niti miriše. Ona često pazari - meso, papriku u pavlaci, ali i dimljena rebra, čajnu kobasicu, slaninu. Uzme onoliko koliko je dovoljno da nema problema sa carinom. Usput kupi i po paklu-dve cigareta, koje su u zemlji istočnih suseda daleko skuplje.

Mesari, ali i mlekari, kačkavaljdžije, ne vole mnogo da pričaju o tome za koliko im se pazar poveća subotom i petkom poslepodne, ali je i golim okom vidljivo da su prezadovoljni kupcima iz bugarske prestonice, Dragomana, Slivnice, Montane, pa čak i iz Pazardžika, Vraca, Plovdiva i Plevena.

Kafedžije takođe jedva čekaju vikend, kada vrlo rado primaju gurmane, a na ručkove i večere iz Sofije dolaze čitave porodice, poslovni partneri i slični dobrostojeći gosti, koji uživaju u džigericama u skrami, dimljenim i belim vešalicama, rolovanim pljeskavicama, šopskoj salati, čomleku, jagnjetini, mesu na žaru...

Sajam hrane

U turističkoj organizaciji u Pirotu podsećaju da se samo na sajmu peglane kobasice, jagnjijadi i festivalu sira i kačkavalja, ovde okupi i po nekoliko hiljada gostiju s druge strane granice. Dobri su kupci, znaju šta je kvalitet, a osim klasičnog šopinga, vole da obilaze manastire, crkve pa i sela duž granice sa Bugarskom iz kojih mnogi vuku korene.

Penzioneri i "pustinjaci"

Osim onih koji ovde dolaze u šoping i koji su imućniji, u Pirot dolaze i Bugari, mahom penzioneri, koji svoje prinadležnosti u domovini dopunjuju prodajom krpica na ovdašnjem buvljaku, kod propale firme "Radnik".

Oni uglavnom prodaju "seknd hend" robu, koju Piroćanci nazivaju "pustinjacima". Pod tim se podrazumeva odeća i obuća pokojnika, koja često nije ni oprana ni ispeglana. Tu je, svakako, i roba iz kineskih stovarišta u okolini Sofije, stari alat, baterije, bicikli, šrafovi....

Bilo koji predmet se može kupiti po ceni od sto do nekoliko stotina dinara, ali i na tome se zaradi za koji kilogram mesa koji se odavde nosi svojoj porodici u nekom od bugarskih gradova.