Tema - Srbija

Zašto se Ford i Ferari ne podnose?

Istorija je prepuna rivaliteta, naročito onih među poznatim ličnostima. Većina je nastajala zbog nečijeg odmeravanja snaga ili ponosa, a neretko je u pitanju i kombinacija ova dva motiva. Naravno, najzanimljivija su ona suparništva koja su pretočena u legendarne priče, piše Index.hr.

Vredi pomenuti priču o tome kako je Henri Ford II pokušao da kupi Ferrari 1963. godine započevši tako svađu sa Encom Ferarijem – moćnim čovekom koji je bio vlasnik istoimenog italijanskog proizvođača automobila.

Ova zanimljiva priča, koju prenosi Forbs, o sukobu dva moćna čoveka automobilske industrije, dostići će svoj vrhunac u holivudskom ostvarenju “Ford protiv Ferarija” (Ford v. Ferrari) u kome glavne uloge tumače Met Dejmon i Kristijan Bejl.

Naime, priča govori o propalom poslu i reakciji tvrdoglavog, egoističnog automobilskog giganta, koji je bio spreman da potroši 25 miliona dolara i hiljade inženjerskih radnih sati kako bi osvetio svoj povređeni ponos.

Ferari je dominirao u velikoj trci, a Ford to više nije mogao da gleda

Za Forda je to značilo pobijediti Ferarija u najprestižnijoj automobilskoj utrci “24 sata Le Mana” kojom je “Propeti konj” dominirao kroz istoriju. Ova priča, zapravo, počinje 1960. godine. Američke potrošačke navike su se menjale onako kako su mlađe generacije sazrevale. Prvi put u istoriji mladi su bili važniji za američke kompanije od njihovih roditelja.

Mladi su imali dovoljno novca koji su želeli da troše na stvari, automobile i kuće, za razliku od svojih roditelja koji su se vodili principom “ušteđen novac je zarađen novac”.

Oni koji su preživeli svjetsku krizu i Drugi svetski rat tražili su jednostavnost kad su automobili u pitanju. S druge strane, mladi su želeli moćne automobile i cenili su brzinu i izgled više nego bezbednost i udobnost. Želeli su sportske automobile i ta činjenica nije promakla kompaniji Ford.

Ford je imao sve – osim sportskog automobila

Godine 1962. Ford je ispao iz velikog prodajnog lanca zahvaljujući neuspešnim proizvodima, poput Edsela, i sve većoj popularnosti suparničkih proizvođača – GM-a i Chryslera.

Generalni direktor Forda, Henri Ford II, najstariji unuk osnivača kompanije Henrija Forda, tražio je načine kako bi stvari okrenuo u povoljnijem smeru.

Rukovodstvo kompanije uverilo ga je da je jedini pravi odgovor na trenutnu situaciju – sportski auto. Postojao je samo jedan problem – Ford nije imao sportski auto u svom portfoliju i nije bilo planova za njegovu izradu (legendarni Mustang bio je još godinama udaljen od svoje proizvodnje).

Pregovori propali u zadnji čas

Jedini način da se jedno takvo Fordovo vozilo nađe na tržištu bio je – nabaviti ga. Tada se rodila ideja o kupovini Ferrarija, koji je tih godina bio samo kompanija za proizvodnju trkačkih automobila i koja je prodavala “civilne” automobile samo da bi mogla da finansira svoje poslove, piše Bankar.me.

U proleće 1963. godine, nakon višemjesečnih pregovora, činilo se da je dogovor blizu. Ford je hteo da plati Encu Ferariju 10 miliona dolara za njegovu kompaniju i celokupnu imovinu. Enco, koji je bio bivši vozač trka, hteo je da sklopi dogovor sa Fordom jer bi ga to oslobodilo tereta svakodnevnog vođenja kompanije.

Međutim, u ugovoru se nalazila klauzula koja kaže da će Ford kontrolisati budžet i, prema tome, donositi sve odluke koje se tiču trkačkog tima Ferarija.

Enco nije bio voljan da se odrekne kontrole nad programom moto-sporta svoje kompanije i rekao je predstavnicima Forda da nikada neće prodati kompaniju pod tim uslovima niti će je, dodao je, prodati “ružnoj kompaniji koja pravi ružne automobile u ružnoj fabrici”. Takođe se priča da je lično vređao Henrija Forda II.

Kako bi dodatno uvrijedio Forda, Enco Ferari je većinski deo u svojoj kompaniji prodao italijanskom proizvođaču automobila – Fijatu.

Pojedini direktori Forda tvrdili su da Enco uopšte nije ozbiljno prodavao kompaniju Fordu, već je samo pregovarao s njim kako bi izvršio pritisak na Fiat da bi postigao visoku cenu.