Tema - Srbija

Počinje zbrinjavanje opasne ambalaže

Od 450.000 tona ambalažnog otpada, koliko godišnje nastane u Srbiji, oko tri odsto, to jest 13.500 tona, pakovanja su opasnih supstanci i kontaminirana tragovima toksina.

U Srbiji ne postoji uređena mreža za sakupljanje i zbrinjavanje tog otpada, zagađenog pesticidima, uljima i mazivima, industrijskim hemikalijama, kućnim sredstvima za higijenu. A nalazi se svuda, od ratarskih imanja i gradskih domaćinstava do fabričkih pogona.

Sistem za upravljanje ambalažnim otpadom od 1. januara će početi da uspostavlja „Sekopak”, kompanija koju je osnovala srpska industrija.

Prvi stupanj u razvijanju tog sistema biće i najlakši, jer je za „Sekopak” tu reč o svojevrsnom čišćenju sopstvene kuće – zbrinjavanju industrijskog ambalažnog otpada. Privreda, naročito veliki sistemi, prilično je svesna svojih obaveza na osnovu ekoloških propisa, koji proizvođačima opasnog otpada nalažu da se postaraju i za njegovo prikupljanje i uništavanje, odnosno neutralisanje. Veća preduzeća su lako uočljiva na „radarima” inspektora. Sakupljanje pretećeg đubreta iz domova sačekaće najverovatnije  kraj iduće godine.

Problem je i kako od svakog poljoprivrednika pokupiti ambalažu pesticida koje je potrošio. Država do sada o tome nije brinula, olakšavajući sebi savest time što se toksičnost pakovanja pesticida relativno lako može neutralisati pravilnim ispiranjem običnom vodom. Ali, potrebno je da ratar zna kako tačno da ispere ambalažu i, naravno, da bude svestan da je to neophodno.

– Neke kompanije sa kojima smo sklopili ugovore već su počele da stimulišu potrošače da im ambalažu vraćaju posle upotrebe. Recimo, jedna veleprodaja pesticida tako je prikupila izvesne količine, s kojima do sada nije znala šta da radi. Jedino su mogli da postupaju od slučaja do slučaja, da pozovu neku od firmi koje sakupljaju otpad, pa da ona to nosi negde na tretman. „Sekopak” je sada povezao firme za prikupljanje i firme za tretman otpada u jedan sistem. Naš strateški partner, „Por, Verner i Veber”, prikupljaće otpad i odvoziti ga na tretman. Uključivanje ambalaže prikupljene od poljoprivrednika u taj sistem je, ipak, korak koji nas tek očekuje, krajem iduće ili početkom 2014. godine – kaže Sava Crnogorac, generalni direktor „Sekopaka”.

Za pribiranje ambalaže od ratara možda najizglednije rešenje je postavljanje manjih regionalnih prihvatnih centara, sabirnih centara za okruge, gde bi poljodelatnici donosili svoj ambalažni otpad. Moguće je i da se, kako se to radi u drugim zemljama, angažuju vozila koja, kada se završi sezona poljoprivrednih radova, kruže po imanjima i preuzimaju otpad.

Od sveg našeg ambalažnog otpada, svega oko pet procenata ne može da se preradi u domaćim postrojenjima, već mora da se šalje u pogone u Beču ili Nemačkoj. To su uglavnom aerosolni sprejevi.