Tema - Srbija

Zlatno zrno kvinoje uspeva i kod nas

Ujedinjene nacije proglasile su 2013. za međunarodnu godinu kvinoje. Iza ovog egzotičnog naziva stoji žitarica, poreklom iz Južne Amerike, u kojoj borci protiv svetskog siromaštva vide moguće izbavljenje od gladi.

Uz nesumnjive dobrobiti u ishrani, jer ova biljka obiluje aminokiselinama, vlaknima i proteina više nego mnoge odomaćene žitarice, uzgajanje kvinoje postaje i unosan biznis u kome mnoge siromašne države vide mogućnosti za pokretanje ekonomija.

Bolivija, recimo, gde je potencijal za njeno gajenje možda i najveći, planira da je poseje na milion hektara, očekujući milijardu dolara prihoda namenjenog razvoju. Tehnologiju uzgoja kvinoje već je dobro savladala i Kina, kao i mnoge evropske države.

Ima li Srbija klimatske mogućnosti da se oproba u setvi „zlatnog” zrna, kako često kvinoju nazivaju? Prema trenutnoj situaciji, ta žitarica je uglavnom nepoznanica i za proizvođače i prosečne kupce.

Može se naći u bolje snabdevenim biodućanima i supermarketima iz uvoza, uglavnom organski uzgajana. Ta činjenica, naravno, utiče i na cenu. Osobe koje pate od celijakije mogu je bezbedno koristiti, jer u kvinoji nema glutena.  

– Kod nas se kvinoja uglavnom gajila na odglednim poljima, da bi se procenile mogućnosti setve i prinosi i pronašla najbolja tehnologija za naše uslove. Posle tri godine ispitivanja na danskim sortama kvinoje dobijeni su dobri rezultati – objašnjava  dr Vladimir Filipović iz Instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić”.

Prosečan trogodišnji prinos po hektaru na oglednim poljima u Staroj Pazovi bio je oko 1.300 kilograma. Vegetacija joj je kraća u odnosu na neke druge vrste žita. Setva je u aprilu, žetva u avgustu, tako da se parcele oslobađaju sa gajenje drugih useva.

Preporuka za setvu je oko 600.000 biljaka po hektaru. Kritična tačka u njenom uzgoju je setva, jer kvinoja ima sitno seme pa je potrebno korišćenje preciznih sejalica. Kada se njen hemijski sastav uporedi sa drugim žitima, posebno sa pšenicom i kukuruzom koji su kod nas ipak najzastupljeniji, u kvinoji ima više ukupnih proteina, a manje ugljenih hidrata.

Nutritivno je daleko vrednija, praktično na nivou najkvalitetnijeg hlebnog žita. Najvažnije je, ipak, da je to žitarica koja nije zahtevna i praktično uspeva na svakoj vrsti zemlje.

– Dobra stvar kod kvinoje je upravo to što nije izbirljiva. Može se gajiti i na manje plodnom zemljištu i na višim nadmorskim visinama. Čak i na ispoštenom, brdsko planinskom zemljištu preko 1.500 metara gde druge vrste žita ne uspevaju. Najpogodnije je naravno, kao i za ostale biljne vrste, setva na černozemu i u tom slučaju će prinosi i kvalitet biti najbolji – objašnjava Filipović.

Kako ističe Srbija na osnovu svih dosadašnjih istraživanja ima šanse da se oproba i u ovoj kulturi, ali da je potrebna šira medijska popularizacija, ako ništa drugo bar u godini kada je Ujedinjene nacije predstavljaju kao hranu novog milenijuma.

Kvinoja – majka žitarica

Kvinoju, drevnu južnoameričku biljku, nazivaju i majkom žitarica. Još pre 5.000 godina ova biljka se kultivisala na području Perua, Čilea i Argentine.

Uz kukuruz, bila je jedna od dve osnovne prehrambene namirnice Inka. Peru i Bolivija su najveći proizvođači kvinoje, iako se ova biljka uzgaja i u SAD-u, Indiji, Japanu kao i u nekim afričkim i evropskim zemljama.

Kvinoja pripada grupi pseudožita, kao i heljda. Biološki nije u familiji žita, jer pripada rodu spanaća. Po ukupnom broju proteina jedino heljda može da joj parira, a sadrži i velike količine celuloze što je čini izuzetno korisnom namirnicom.

Sve češće u modernijim varijantama kuvara mogu se pronaći recepti za pripremu ove žitarice. Kvinoja se može koristiti slično kao pirinač ili kus-kus, kao prilog povrću i salatama, kao dodatak varivima, bistrim i kremastim supama.

Može se samleti u brašno i od nje mesiti beskvasni, bezglutenski hleb. I listovi su pogodni za pripremu različitih vrsta jela, uz napomenu stručnjaka da sadrže više hranljivih materija i vitamina od spanaća.